Rano ustajanje, kafa sa pumpe i haos na startu

Trke su super, medalje su lepa uspomena, ali ono što se pamti i o čemu se priča mesecima kasnije nije sam prolazak kroz cilj. Drži nas na okupu sve ono što se dešava između — taj dugi, uzbudljivi i često potpuno haotični dan kad cela ekipa sedne u kola i krene van grada.

Dan krene pre pucnja. Često i par dana ranije, u grupi na WhatsAppu: ko vozi, ko ima mesta u gepeku, gde staje prva kafa i ko drži plejlistu u kolima.

Rano ustajanje i miris prve pumpe

Trka ne počinje na startnoj liniji, nego na izlazu iz Kraljeva. Uz kafu iz automata, glasnu muziku u kolima i ekipu koja deli svaki kilometar.

Dan obično krene u vreme kad vikendom inače ne želiš da budeš budan — pakovanje, čarape i startni broj u torbi, polubudni pogled u retrovizor dok se skupljamo. Prva stanica je uvek pumpa, prva zajednička fotka dok sunce tek izlazi. U kolima je pomešana trema i dobro raspoloženje. Neko nervozno popravlja pertle na zadnjem sedištu, neko po stoti put proverava profil staze i okrepne stanice, dok dežurni klupski zabavljači ubace po šalu da spuste puls ekipi. Na putu ka trci nema pojedinaca — dišemo kao jedan tim, bez obzira da li neko ide na prvi polumaraton ili na lični rekord na 10K.

Na startu: haos i tišina pred nalet

Kad stignemo na lokaciju — bilo da je to Čačak, Beograd, Kruševac ili negde dalje preko granice — i kad uđemo u onu reku ljudi u trkačkoj opremi, preplavi te nalet adrenalina. Ali u tom ludilu, naša klupska majica i šarene čarape su naš svetionik. Držimo se zajedno tokom zagrevanja, razmenjujemo poslednje savete i odradimo ono naše tradicionalno zajedničko slikanje.

A onda dolazi onaj trenutak — ulazak u start. Muzika sa razglasa grmi, stotine satova pište u isto vreme tražeći GPS signal. Pogledaš levo, pogledaš desno — tu je tvoja ekipa. Više nema treme. Samo čekaš znak da kreneš. Tokom trke, čak i ako se razdvojimo jer svako trči svoj tempo, onaj trenutak kad u prolazu sretneš nekog iz 36Soma, kad ti dobaci ono glasno „Idemo!" ili ti pruži ruku — to ti da snage za naredna tri kilometra, kad noge postanu teške.

Treće poluvreme: ponos i kafa posle

Pravi finiš trke nije na tepihu ispod cilja. Pravi finiš je ono što zovemo „treće poluvreme". Kad se svi skupimo na travi pored cilja, sa medaljama oko vrata, umor nestane u sekundi. Tada kreće prepričavanje: „Jesi video onaj uspon na petom kilometru?", „Kako me je izvukla ona okrepa na sedmom!", „Puls mi je otišao u nebesa, ali nisam stao."

Teške noge se najbolje leče dobrim ručkom i dugom kafom negde usput, dok se vraćamo za Kraljevo. Dok se vozimo nazad kroz sumrak, u kolima vlada ona predivna, teška tišina umora i čistog zadovoljstva. Pogledaš medalju u krilu, pogledaš ekipu koja drema pored tebe i već u glavi vrtiš pitanje: gde idemo sledeći put? 36Soma ne staje.